Да ли сте задовољни услугама у објектима наше установе?

Историјат здравства у Србији

Заслуге за оснивање српске средњевековне медицине, као и за оснивање првих болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, припадају  Светом Сави.

Рођен је у дежевачком крају, на планини Голији, као најмлађи син великог жупана Стефана Немање - Светог Симеона Мироточивог. Не зна се тачна година његовог рођења, обично се помиње 1169. или 1174. година. Иако је припреман да буде владар, још као младић одлази на Свету Гору, где се замонашио и добио монашко име Сава. Још за живота је проглашен ''свецем који хода'', а његове заслуге за српски народ су многоструке. Свети Сава је издејствовао самосталност (аутокефалност) српске православне цркве и постао њен први архиепископ 1219. године. Стварајући српску цркву, Сава је стварао и српску државу и културу. Сматра се утемељивачем научне медицине и фармације, као и првим писцем стручне медицинске литературе и зако-нодавства у Србији. Путујући по свету доносио је лековито биље, записе и књиге. Захваљујући томе, Срби су се у средњем веку лечили на савремен начин под утицајем византијске, француске и италијанске медицине. Већ тада су постојале медицинске књиге преведене са латинског језика које су се звале ''лекаруше''. Срби су већ у XII веку познавали Хипократова и Дисхоридова дела, и то је истовремено почетак наше научне медицине и фармације. 1199. заједно са својим оцем Стефаном Немањом, који се одрекао престола и замонашио, основао је прву болницу у Хиландару. Годину дана касније издао је Хиландарски типик, први црквено-правни спис, у којем је прописао бригу о болесницима као једну од дужности хиландарских монаха. По повратку са Свете Горе 1208. године, отворио је прву болницу на територији Србије у манастиру Студеници, по византијским манстирским узорима. Болница се звала ''Свети Дух''. У оквиру болнице Сава је одвојио одељење за душевне болеснике од одељења за телесне болеснике. 1215. године издао је Студенички типик, који је прописао правила опхођења са болесницима.

"Летописци бележе да су посебним карантинским одајама монаси пружали помоћ оболелима, кљастима и убогима, а претпоставља се да су углавном молитвама лечени верници са душевним тегобама. О болеснима су бринули монаси изабрани по својим посебним манирима и осећањем за помоћ другом човеку."

По начину лечења наше болнице спадају у најстарије у Европи.

Независно од болница, постојали су и хоспитали (азили), у којима су били смештени неизлечиви болесници, сиромаси и напуштене особе. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи и заслужује да добије своје место у историји европске медицине. У тексту ''Болница Светог Саве у манастиру Студеница'' Реља Катић објашњава да са овом и хиландарском болницом, као и са медицинским списима насталим у XII и XIII веку у манастиру Хиландару, Срби улазе у породицу европске медицине. У тадашњој српској медицини било је добро познато учење аутора античке медицине (Хипократа, Аристотела, Галена и др.), затим аутора чувене александријске медицинске школе, рановизантијске, салернске и монпељеске медицинске школе, итд. У прилог овом иду и сачувани преписи најстаријег српског терапијског зборника, насталог крајем XIII или почетком XIV века. Као најубедљивији доказ за горње тврђење била би чињеница што је оснивач првих српских болница, Свети Сава, поред познавања уређења византијских болница у Цариграду, био добро упућен и у познавање терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба. О овоме налазимо потврду у Теодосијевом "Житију Светог Саве", у којем он говори како је Свети Сава при свом повратку из Јерусалима посетио султана у Александрији и да му је овај дао знатну количину арапских лекова (балсамово уље, алоје, лекове са ароматским својствима). Наведени лекови имали су врло широку примену у средњевековној медицини (за лечење рана, комплетних фрактура прстију, обољење дигестивног апарата, итд), а њихова терапијска вредност не може се негирати ни са гледишта савремене медицине.

Наведене чињенице јасно говоре да развој медицине код Срба у то доба није отпочео на неуким темељима њихове народне емпирије, већ на добром познавању византијске медицине, која је, слично као и њихова култура, представљала наставак античке медицине, за коју је била генетски везана. Природно је да се при овоме не може негирати велики утицај са Запада, јер је српска средњевековна медицина у својој суштини представљала синтезу византијске и западњачке медицине.
Од медицинских списа насталих у манастиру Студеница остао нам је сачуван само један. Тај спис носи наслов Дамаскина Јована о човеку, и шта је човек. Данас се овај налази у Универзитетској библиотеци у Болоњи. Као прва болница основана на територији старе српске државе, болница манастира Студенице ће остати трајни споменик не само српске медицине већ и културе.

Свети Сава је пропагирао умереност у свему, хармоничан и избалансиран живот, доследност у вери и снагу молитве као нешто што омогућује здравији у дужи живот. На повратку из ходочашћа у Јерусалиму, пролазио је кроз Бугарску, где се разболео и умро у Великом Трнову 12. јануара 1235. године. Тело му је пренесено у манaстир Милешева, који постаје место ходочашћа. Мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, лек за болесне и несрећне.

Успон средњевековне медицине доживљава свој крах са напредовањем Турака, који су 1595. године, по наређењу Синан-Паше, спалили мошти Светога Саве на Врачару, а пепео развејали да би казнили српски народ за непослушност. Тиме је дух Светога Саве заувек остао ''неуништив''.

Аутор овог текста је Др Драгана Јоксимовић - Стевановић, Дом здравља Ниш - ЗС Расадник.